Psiholog iz saksije

Malo je profesija koje, tako kao psihologija, izazivaju burne reakcije i koje su do te mere obavijene velom misterije, kontroverzama i kontradiktornostima. Nije da za to nisu u velikoj meri odgovorni psiholozi sami, jer ima, među njima, ne mali broj onih koji svoje neznanje i nestručnost, kao i lične nedostatke i konflikte skrivaju preteranim korišćenjem stručne terminologije u razgovoru sa osobama koje nisu iz struke, a postoji i tendencija da sebe predstavljaju kao osobe koje o drugima jako lako i brzo donose zaključke. Tu je naravno i sedma umetnost umešala svoje prste i psihologe dodatno predstavila kao osobe koje gotovo da poseduju neke nadljudske sposobnosti. Istina je negde između…
Postoji nekoliko grupa predrasuda o psihologiji, a prva se tiče reakcija na psihologiju kao profesiju. Lično iskustvo autora je da postoje četiri vrste reakcija na izjavu osobe da je po profesiji psiholog. 1. Prirodna reakcija kakva se može očekivati i na bilo koju drugu profesiju je definitivno najređa reakcija. 2. Narcisoidna rekacija podrazumeva rečenice tipa: “Vidi, ti si možda završio/la škole, ali ja imam životnu školu”, “ Meni ne trebaju škole, ja sam prirodni psiholog”, “Džaba te škole sve, ja sam psihologiju učio na ulici. To je parava škola”. Pri tome svi komentari, ovakvog tipa, bivaju izrečeni bez ikakvih pitanja i povoda, kao ‘’grom iz vedra neba’’, samo na pomen bavljenja psihologijom. Ovakvi stavovi i rečenice skoro da impliciraju da se psiholozi ne rađaju i ne žive, već se uzgajaju u saksiji, nemaju priliku da vide ulicu ni svetlost dana, daleko bilo, i nemaju nikakvog prirodnog talenta za bavljenje svojom strukom, nego su u stvari rodjeni mašinci ili kompijuteraši, ali su ih nesrećni splet okolnosti ili puka greška odvele put Filozofskih fakulteta. Kada bi samo osobe sa takvim komentarima znale detalje iz bogatih i jako zanimljivih životnih priča uspešnih psihologa, da li bi možda promenile ploču?
Ne, u najvećem broju slučaja ne bi. Jer ova vrsta komentara nema veze sa znanjem i informacijama, nego sa tipm ličnosti i ličnim potrebama. A nove informacije ne dovode, ili zanemarljivo retko dovode do promena u stavovima i potrebama. Postoje li putevi do promena? Da. Jedan od bržih i efikasnijih je psihoterapija. 3. Paranoidna reakcija podrazumava podozrivi pogled odmah nakon pomena da se bavite psihologijom, sa sve komentarima tipa: “Pa, ti sad znaš sve o meni”, “Jel me sad skeniraš”, “Ti sad znaš šta ja mislim”, “Ti sad znaš kakva sam ja osoba”, “I koji sam ja tip ličnosti?”… Ne, ne, ne, ne, ne… Psiholozi, iako imaju znanja i veštine koje im omogućuju dublje uvide u razloge tuđih ponašanja i reakcija, nemaju preteranu potrebu da apsolutno svaku osobu koju sretnu “profilišu” ili što bi se reklo “skeniraju”. To eventualno mogu raditi ili bar pokušavati da rade studenti psihologije i psiholozi koji su na samom početku svoje karijere, vežbe radi. Da je moguće proceniti nekoga na osnovu pogleda, silni testovi koji su u širokoj upotrebi (a pojedini su čak i po prilično skupi) bi potpuno izgubili na značaju.
Kada bi psiholozi znali šta ljudi misle sve one silne priče o ranom detinjstvu i traumatičnim događajima bi bile potpuno nepotrebne. Klijent bi se pojavio, a terapeut bi pre nego što ovaj izusti da bilo šta kaže značajno klimnuo glavom i rekao: “Sve mi je jasno, sve znam”, što bi značajno skratilo psihoterapijski proces ili dijagnostiku. Na kraju, psiholozi su ljudi kao i svi ostali, koji kada završe sa radnim vremenom, žele da odmore glavu od posla i uživaju u spontanoj komunikaciji i druženju, a ne da nastave sa prekovremenim neplaćenim radom.

4. Podcenjivačka reakcija podrazumeva komentare tipa: “Ne znate čime se bavite…”, ‘’Šta vi zapravo znate o ljudskom biću – na osnovu čega’’, ‘’ Ne znate osnove funkcionisanja ljudskog organizma’’, ‘’To je samo pipanje u mrklom mraku’’, “Frojd je čoveka sveo na seksualnost”… Ova vrsta komentara najčešće dolazi od visokoobrazovanih ljudi i stručnjaka iz ranih oblasti (uglavnom su u pitanju prirodne nauke), koji o psihologiji ne znaju baš mnogo. Nikada se nisu istinski bavili psihologijom, niti izučavali ozbiljnu literaturu ali su pročitali nekoliko članaka, pogledali više filmova, naravno, i eventualno imali prilike da upoznaju nekog psihologa.

Smatraju da im akademsko zvanje daje legitimitet da sude o apsolutno svemu, bez obzira koliko to imalo ili nemalo veze sa onim što im na diplomi stoji. Na predlog da urade neki od psihotestova, čisto eksperimanta radi, odskaču unazad više nego profesionalni skakači u dalj unapred, uz objašnjenje da su to za njih gluposti i da u to ne veruju, kao da je u pitanju čitanje tarota, a ne eksperimentalno proverena i standardizovana metoda. Istina je da psihologija nije najegzaktnija nauka koja postoji, ali koja nauka osim matematike to jeste? Čak i u fizici ima mnogo više teorija nego aksioma. Efekat marketinga i masovnih medija su direktan rezultat napretka psihologije, recimo, a to je nešto što svaka prosečno inteligenta osoba može da opazi u svom neposrednom okruženju. O tome koliko psiholozi mogu razumeti uzroke i posledice određenog ponašanja ili stanja, najbolje će posvedočiti oni koji su imali prilike da se podvrgnu nekom obliku psihoterapije. Takođe, jeste istina da je Frojd isticao uticaj seksualnosti na čovekovo ponašanje i život, ali daleko od toga da je to njegov jedini doprinos psihologiji. Njegove teorije o strukturi ličnosti, fazama razvoja, teorija snova, odbrambeni mehanizmi, itd., predstavljaju apsolutno genijalne uvide u način funkcionisana ljudskog bića, i od neprocenjivog su značaja u radu sa klijentima i ne možemo, a da ih ne cenimo, bez obzira na to da li nam se Frojd kao osoba dopada ili ne.

Druga grupa predrasuda se odnosi na plaćanje psiholoških usluga. Još jedno dosta uvreženo mišljenje u našoj sredini jeste da je dužnost psihologa da svoje usluge pruža potpuno besplatno. Organizujući brojna predavanja, seminare i kurseve, nailazila sam na ljude koji su ne samo šokirani, već i gnevni što takvi događaji imaju cenu, sa sve pitanjima: “Zar to ne bi trebalo da bude besplatno?”. U komunističkom društvu, ovakvo pitanje bi imalo osnova i bilo bi potpuno na mestu, ali u kapitalistički orjentisanom okruženju, u kome je privatizovano sve od javnog gradskog prevoza do izvora voda, banja, lečilišta, ono ukazuje na ozbiljnu dezorjentaciju u prostoru i vremenu.
Malo je onih koji su rođeni pod srećnom zvezdom, pa mogu, ne osvrćići se na finansijski aspekat da rade ono što ih ispunjava. Mi ostali smo više nego srećni kada uspemo da spojimo lepo i korisno, tj. kada profesiju koju volimo možemo raditi i biti za to plaćeni. Na opštu žalost (uključujući i moju), psiholozi, baš kao i drugi ljudi, žive u materijalnom svetu i imaju eszistencijalne potrebe koje moraju zadovoljiti, iako očigledno postoji tendencija da se psiholozi dehumanizuju, odnosno da se ne posmatraju kao ljudska bića, o čemu će više reči biti u narednom pasusu. Zanimljivo je da je narod na ovim prostorima potpuno naviknut na tarife sveštenih lica, koja ne bi trebalo da imaju tarife za svoja služenja, a naročito ne bi smela naplaćivati služenja vezana za 7 svetih tajni, prema Kanonu. Međutim, te tarife se čak i ne dovode u pitanje i uzimaju se kao datost. Za sveštena lica se često čuju opravdanja tipa: “Pa, i oni su samo ljudi”, a od psihologa se očekuje da budu na nekoj vrsti misije 24/7. Izgleda da su neke teze malo zamenjene. Čijom krivicom, to je neka druga tema.
Treća grupa predrasuda se odnosi na ličnost i emocije psihologa. Došli smo i do vrhunca dehumanizacije psihologa. Svako pokazivanje emocija od strane psihologa, povlači za sobom pitanje: “Kakav si ti to psiholg?”. Bez obzira na to da li je dotični psiholog tužan, razočaran, nervozan ili ljut, pitanje je uvek isto. To nam za kraj nameće zadatak da srušimo zabludu da psiholog mora biti smiren kao budistički monah. Budistički monasi su takvi kakvi su, jer žive na specifičan način i imaju malo dodira i komunikacije sa spoljnim svetom. Teško da bi se neki od njih zainteresovao za poziv psihologa. U svetu u kome živimo, ispoljavanje emocija na socijalno prihvatljiv način i bez ugrožavanja drugih ljudi je zdravo i čak poželjno da bi se zdravlje, kako mentalno, tako i fizičko uopšte očuvalo, bez obzira na to koje ste profesije. Odsustvo emocija, nije odlika “dobrog psihologa”, već ozbiljnih duševnih bolesti.
Četvrta grupa predrasuda se odnosi na uverenje u omnipotentnost psihologa. U prilog tome koliko je razvijena svest ljudi na našim prostorima po pitanju psihologije kao struke, najviše govori činjenica da veliki broj ljudi kontaktira psihologa tražeći SAVET kako da prevaziđe depresiju, anksioznost, fobiju… U Srbiji, ne znam za šire, ljudi ZAISTA veruju da im psiholog može dati SAVET koji će im pomoći u prevazilaženju ovih teških i ozbiljnih problema. Psihoterapeut/psiholog se zaista smatra osobom koja ima znanje koje ima isceljujuću moć, odnosno da postoji nešto što on može reći ili uraditi jednokratno, što će trajno rešiti problem. U svom radu se srećem sa ozbiljnim otporom da se prihvati činjenica da ni jedan problem nije nastao preko noći, već se taloži i raste, decenijama, i da je potrebno uložiti puno vremena (meseci ili čak godina) da bi se problem razrešio.

Nakon objašnjenja, obično ponovo sledi potanje: “Ali šta ja da radim u takvoj i takvoj situaciji, ja nemam godinu dana da se time bavim” ili “A kako da ja prestanem da se osećam ovako”, “Koja se metoda koristi za…”. Kada neko boluje od fizičkih bolesti kao što su astma, rak ili čak uporna bakterijska oboljenja, kao što je recimo ešerihija, takav stav ne postoji. Niko ne traži instant rešenje ili savet od koga će mu biti odmah bolje, već se ljudi uglavnom pripreme za dugotrajnu borbu i slepo slušaju lekara, idu na redovne kontrole i menjaju ishranu, način života, uzimaju terapiju redovno… Upravo takav pristup je neophodan i kada su psihološki problemi u pitanju. Ko nema vremena da se posveti rešavanju problema, mora prihvatiti da živi sa simptomima koji će u najboljem slučaju ostati nepromenjeni ili će se čak pogoršati.
Sve navedeno su ozbiljni znaci upozorenja da stručna javnost i mediji moraju udružiti snage da po ovom jako bitnom pitanju podignu svest naroda, jer će stručna psihološka pomoć u godinama koje dolaze biti sve potrebnija.

Autor:
Nataša Vasić, psiholog savetnik
nv@ansuz.org.rs
060/062 998