MAJA T. IZQUIERDO – ŠTA JE TRANSPERSONALNA PSIHOLOGIJA

 

Maja T. Isquierdo je pejzažni arhitekta i psiholog. Magistrirala je i doktorirala iz oblasti arhitekture i urbanizma u Srbiji i Španiji, a doktorska disertacija je nosila naziv: Priroda i misticizam u materijalizaciji arhitekture sa posebnim osvrtom na dela Rudolfa Štajnera i Bakministera Fulera. Radi kao redovni profesor na Univerzitetu Union-Nikola Tesla u Beogradu, predsednica je i jedna od osnivača Udruženja srpsko – peruanskog prijateljstva (AASP) i predstavnik za Evropu Svetske federacije pejzažne arhitekture bez granica (IFLA – LAWB).
Psihologiju je studirala u Španiji, a potom upisuje kliničku psihologiju na Odseku za psihologiju FMK u Beogradu. Od nedavno je na edukaciji iz transpersonalne psihologije na Institutu za transpersonalnu psihologiju u Barseloni.
Za nju prof. dr Časlav Hadži Nikolić kaže da su je oblikovali njeni ”geni prašume” i zapadno razumevanje sveta, kao i beogradski mentalitet. Njena peruanska porodica živi tik uz obalu reke Alto Majo u Amazoniji.
Od 1998. godine se bavi proučavanjem amazonskog šamanizma. Živela je sa amazonskim plemenom Ašaninka iz Perua, od kojih vodi poreklo.
Ovom prilikom, Maja nas upoznaje sa transpersonalnom psihologijom, koju smatra jako bitnom školom psihologije, jer integriše transcendentalna ili duhovna iskustva čoveka unutar konteksta moderne psihologije, a to je ono za čim je uvek tragala: mogućnost da spoji savremenu psihologiju i amazonski šamanizam (animizam).

NATAŠA: Šta je transpersonalna psihologija?

MAJA:Transpersonalnu psihologiju, poznatu i kao transpersonalno savetovanje, razvila je grupa
psihologa i psihijatara u toku šezdesetih godina prošlog veka, na čelu sa dr Abrahamom
Maslovom i dr Stanislavom Grofom. Izraz „transpersonalno“ znači „izvan ličnog“, a ono
odražava suštinski cilj terapije koji je istraživanje ljudskog rasta i pomoć ljudima da otkriju
duboko i postojanije esencijalno Ja koje postoji izvan uslovljenog ega. Transpersonalni
psiholozi proučavaju ono što smatraju najvišim potencijalima čovečanstva kroz prepoznavanje,
razumevanje i aktualizaciju modifikovanih ili izmenjenih stanja svesti. Transpersonalna
psihologija se javlja kao takozvana „četvrta sila“ posle Humanističke psihologije, poznate kao
“treća sila”, a koja proučava lični razvoj i ljudski potencijal. Sastoji se od drugačijeg
razumevanja duše, zdravlja i bolesti, kao i ličnog i duhovnog razvoja. To je škola psihologije
koja izravno i dubinski proučava funkcionisanje ega i duhovnu dimenziju ljudskog bića.
Drugim rečima, reč je školi p0sihologije koja integriše transcendentalna ili duhovna iskustva
čoveka unutar konteksta moderne psihologije.

NATAŠA: Ko su pioniri i osnivači transpersonalne psihologije?

MAJA: Među pionirima transpersonalne psihologije izdvojila bih: dr Abrahama Maslova,
američkog psihologa koji je postavio temelje humanističke i transpersonalne psihologije; dr
Viktora Emila Frankla, austrijskog neurologa i psihijatara, osnivača logoterapije i
egzistencijalne analize; dr Karla Gustava Junga, švajcarskog psihijatra i osnivača analitičke
psihologije; dr Stanislava Grofa, češkog psihijatra i zagovornika transpersonalne psihologije.
Njegova rana karijera u Pragu uključivala je pionirsko istraživanje LSD terapije i stvorio
Holotropsko disanje kao pravnu alternativu sposobnu da indukuje terapijska izmenjena stanja
svesti; dr Vilijama Džejmsa, američkog psihologa i filozofa, oca „Američke psihologije“; dr
Kladija Naranha, čileanskog psihijatra koji se bavio proučavanjem uticaja enteogena u
psihoterapiji. Spomenula bih još i Rudolfa Otoa nemačkog teologa, filozofa i naučnika
uporedne religije, čija saznanja i spoznaje su bile od velikog značaja za formiranje „Četvrte
sile“ u psihologiji.

NATAŠA: Spomenuli ste izmenjena stanja svesti. Koja su to stanja i kako se koriste u
transpersonalnoj psihologiji?

MAJA: Izmenjena stanja svesti podrazumevaju sve atipične senzacije od onih koje većina
doživljava u budnom stanju, a koje ljudski mozak može proizvesti pod uticajem različitih
spoljašnjih i unutrašnjih nadražaja. To je stanje svesti u kome izmenjeno doživljavamo sebe i
realnost oko nas. Za razliku od svesnih stanja koja su praćena kognitivnim, emocionalnim i
konativnim reakcijama u izmenjenim stanjima svesti su te reakcije izmenjene ili ih nema. Mogu
biti odraz normalnih životnih situacija i stanja, kao što su spavanje i san, period pred
razbuđivanje ili period kada tonemo u san, ali i drugačije kategorija izazvanih uz pomoć
hipnoze, molitve, kontemplacije, meditacije, zvuka, ritmičkog disanja i psihoaktivnih supstanci.
U pravoslavlju metod kojim se dolazi do stanja „približavanja Bogu“ ili proširenog stanja svesti
jeste Isihija. Takođe, pod izmenjena stanja svesti spadaju stanje nesvesti, koma, izmenjena
stanja svesti kod duševnih bolesnika.
Dakle, postoji dosta potkategorija koje definišu ovakva stanja, a koja se u
transpersonalnoj psihologiji dele na sužena i proširena stanja svesti. Upravo proširena stanja
svesti služe u transpersonalnoj psihoterapiji u procesu isceljivanja i transformacije, a ja bih
dodala da su neophodna i za evoluciju. Proširena stanja svesti se često nazivaju i holotropskim
stanjima (holotropsko znači kretati se ka celovitosti). Ubacivanje klijenata u holotropsku
stvarnost, odnosno u terapijski indukovana proširena stanja svesti, primenjuje se isključivo
kada je to moguće, dakle u zavisnosti od patologije i opšteg stanja klijenta, odnosno pacijenta.
U toku stanja terapijske proširene svesti, često dobijamo bitne informacije o duši, svesti,
traumama i dr, neophodnim informacijama za dalje lečenje.
NATAŠA: Koja je metodologija transpersonalne psihologije?
MAJA: Metodologija koja stoji iza ovog terapijskog procesa kombinacija je duhovnih tradicija iz
celog sveta, koje su integrisane sa elementima savremene psihologije i neurologije, i to je bio
glavni razlog da se opredelim za edukaciju iz ove oblasti. Transpersonalna psihologija obraća
se čitavom spektru ljudskog psiho-duhovnog razvoja – od naših najdubljih rana i potreba
preko egzistencijalne krize ljudskog bića, pa do najtranscendentnijih kapaciteta naše svesti.

NATAŠA: S obzirom na to da ste poznavalac peruanskog šamanizma i dajete svoj
doprinos u borbi protiv njegove zloupotrebe, da li nam možete reći kakav je
odnos između šamanizma i izmenjenih stanja svesti uopšte, psihologije i
tanspersonalne psihologije?

MAJA: Pre svega bih spomenula da transpersonalna psihologija i nastaje po uzoru na znanja
raznih šamanskih zajednica. Ovde koristim termin šamanizam, jer je on opšteprihvaćen. Pre
toga, dubinska psihologija koju je kreirao Frojd, a još više u tom pogledu Jungova analitička
psihologija bile su jedine vrste psihologija koje bi mogle da se približe šamanizmu i obuhvate
viša ljudska iskustva, sve do zvanične pojave transpersonalne psihologije 1967. godine
Kao glavni instrument u, nazovimo je, šamanskoj psihologiji, jeste sposobnost ulaženja u
proširena -izmenjena stanja svesti. Na primer, pojedine šamanske zajednice koriste bubanj ili
ekstremnu fizičku aktivnost kao metod izazivanja promene svesti. Potom ekstremna
stimulacija tela plesanjem može izazvati oslobađanje endogenih opijata. Vežbe uz ubrzano
ritmičko disanje mogu stimulisati oslobađanje endokanabinoida. Ovakvo ritmičko disanje je
modifikovano od strane dr Stanislava Grofa, nazvano holotropskim disanje. Pored
spomenutog bubnja, plesa i drugih vidova visoko intenzivnih anaerobnih vežbi, veliki broj
šamanskih zajednica koriste enteogene biljke i napitke, kako bi ušli u svet predaka i bogova,
odnosno kako bi dospeli u stanje celovitosti, kako se definiše u transpersonalnoj psihologiji.
Na Balkanskom poluostrvu u magijskim, „šamanskim“ ritualima koristile su se, kao i u
Amazoniji i uopšteno Američkom kontinentu, razne psihoaktivne biljke, poznate kao biljke
pomoćnice, ali i biljni napici čija dejstva su služila za dovođenje konzumenata u izmenjeno
stanje svesti. Koliko se zna, među biljkama pomoćnicama najčešće su korišćene: Bunika,
Konoplja, u Srbiji poznata i kao kudelja, alja, Magična mandrágora, Tatula, Mak, Velebilje
ili Beladona, danas retki i zaštićeni Beli bun kao i gljiva Muhara ili Ludara (Amanita muscaria).
U okviru tanspersonalne psihologije uči se iz tradicionalnih šamanskih i drugih praksi,
potom se proučavaju razne filozofske škole Istoka i Zapada, bez želje da se učini kulturno
prisvajanje duhovno – religijskih znanja, koje je i zabranjeno etičkim kodeksom
transpersonalne psihologije.

NATAŠA: Šta bi po Vama bio ključni apsekt šamanske promene svesti, koju
spominjete i kako biste to povezali sa transpersonalnom psihologijom?

MAJA: Ključni aspekt šamanske promene svesti reflektuje se u konceptu iskustava van tela, gde
se doživljava lični aspekt napuštanja tela i putovanja u svet duhova. Biološka osnova ovih
iskustava je naznačena njihovom međukulturalnom rasprostranjenošću. Osnovne
karakteristike šamanske duše paralelne su sa prirodnom transformacijom svesti koja je
ilustrovana iskustvom bliske smrti ili kliničke smrti.
Transpersonalna psihologija, se između ostalog, bavi studijama o iskustvima bliske smrti,
budući da ovakva iskustva često prevazilaze granice “mejnstrim” psihologije. Prva osoba koja
je zvanično imala interesovanja za značaj ovih stanja (koja dakle, spadaju u proširena,
izmenjena, stanja svesti) u psihijatriji i psihologiji bila je dr Elizabet Kibler Ros, psihijatar,
koja je uz pomoć proučavanja ovih okolnosti, kao i rada sa osobama u terminalnim fazama
svog života, stvorila čuveni Kibler-Ros model, odnosno model “Pet stadijuma žalosti”.
Razumevanjem stanja bliske smrti, u koja mnogi transpersonalni psihoterapueti ubacuju sebe
uz pomoć psihoaktivnih supstanci, pokazala se od velike pomoći bolesnicima koji završavaju
sa svojim ovozemaljskim životom. U isto vreme ovakvi pacijenti se pripremaju za odlazak uz
pomoć indukovanih izmenjenih stanja svesti, koja ih dovode do ličnih mističkih iskustava,
raspadanja ega-transcedenciju fizičkog tela, dajući osećanje blagostanja i sigurnosti pa samim
tim i promenu doživljaja smrti, koja je u Zapadnoj kulturi okarakterisana kao nešto negativno
i loše, a ne ko priorodni proces.

NATAŠA: Pominjali ste prosirena i suzena stanja svesti. Pa, da li se radi sa
samo sa prosirenim stanjima svesti ili i sa suženim? Sta osoba iskusava? Kako se radi sa tim stanjima?

MAJA: U transpersonalnoj psihotererapiji radi se isključivo sa proširenim stanjima svesti, ili
kako je već napomenuto, takozvanim holotropskim. Ona spadaju u stanja svesti koja mogu
imati značajan terapeutski učinak. Za sužena, izmenjena stanja svesti, kako je napomenuto,
reč o patološkim stanjima, kao što je stanje nesvesti, koma, izmenjena stanja svesti kod
duševnih bolesnika (npr. shizofrenika). Psihoterapijski rad sa klijentima koji se nalaze u
proširenim stanjima svesti daje odlične rezultate u lečenju depresije, anksioznih stanja,
paničnih poremećaja, posttraumatskog sindroma, raznih psihosomatskih problema, bolesti
zavisnosti, kao i kod terminalnih bolesnika pripremajući ih za smrt. Klijenti se dovode u
stanje ili potpune relaksacije, kada se moždane frekvencije nalaze u takozvanim “alfa
talasima” ili u stanje transa. Trans se definiše kao privremena markirana promena stanja
svesti ili gubitak uobičajenog osećaja ličnog identiteta, odnosno “raspadanja ega” koje je
karakteristično za izmenjena stanja svesti izazvana psihotropnim supstancama. Šta to u
stvari sve znači? U ovakvim stanjima izmenjenim, terapeutskim, stanjima svesti povećava
se amplituda aktivnosti alfa moždanih talasa (8–13 Hz). Subjektivni korelati uključuju
opuštenu budnost (dakle isto kao kada tonemo u san, ali još smo budni, ili se budimo iz sna),
kreativnost i ali i veću sugestibilnost. Do usporenja moždanih talasa na alfa talase možemo
doći putem meditacije, hipnoze, uz pomoć šamanskih tehnika (korišćenje bubnja –
monotonog bubnjanja), ritmičkim plesom i ritmičkim disanjem, ali je moguće izazvati
ovakva stanja i sopstvenom voljom, bez upotrebe drugih sredstava, čemu vas uči
transpersonalni psihoterapuet. Potom, uz pomoć psihotropnih suspstanci povećava se teta
snaga i kratki, sinhroni rafali visokonaponskih teta talasa (4-7 Hz), koji se razlikuju od onih
koji se primećuju u uslovima sna, te koreliraju sa subjektivnim izveštajima o blaženoj svesti
praćenim bogatim vizuelnim slikama i osećanjem rastvaranja granica ega. Zatim, može doći
do generalizovanog pomaka ka parasimpatičkoj dominaciji i oslobađanju endogenih opioida,
koji mogu biti odgovorni za subjektivne izveštaje o ekstazi i smanjenoj percepciji bola.
Mogu se osetiti različiti fenomeni, uključujući autoskopiju (kada čovek vidi samoga sebe
pred sobom ili vidi svoje unutrašnje organe) , depersonalizaciju / derealizaciju, iskustva van
tela. Za sve ovo klijent mora biti dobro psihološki pripremljen, jer u suprotnom bi to
izgledalo kao da neplivača ubacite u okean. U ovim stanjima, pored osećanja potpune
relaksacije i blaženstva, kao što je spomenuto može doći do burnijih reakcija, te susreta sa
sopstvenom, ali i kolektivnom senkom (kako je naše i kolektivno nesvesno definisao Jung).

NATAŠA : Šta je majndfulnes, kako se postiže i da li je dostižan svima?

Majndfulnes bi trebalo da predstavlja sposobnost življenja u sadašnjem trenutku, dakle način života koji zagovaraju mnoge duhovne zajednice i pravci širom naše planete, uključujući i moj narod Ašaninka iz Amazonije koji kažu da vreme ne postoji, već postoji samo sadašnji momenat. U majdfulnesu, koji bi se, verujem, na srpski preveo kao usmeravanje na sadašnji trenutak, ili meditacija svesnosti, srećemo prakse iz skoro celog sveta koje je takođe prisvojio, ali i modifikovao i Nju ejdž pokret. Ovaj pokret jeste čedo neoliberalnog sveta, koji je naneo velike nepravde nekim domorodačkim kulturama, kroz kulturno prisvajanje, dakle preuzimajući njihova znanja kao sopstvena ili pak suprotno, izmišljajući nekakve rituale za bolje sutra pozivajući se na neku tradiciju, ne bi li bolje prodali novoizmišljene proizvode (npr ispijanje tople čokolade da bi vam se otvorila srčana čakra, a to se navodi kao stari majanski običaj i slične izmišljotine). Međutim, kao što u životu nije sve crno ili belo, tako nije ni u Nju ejdž pokretu. Zahvaljujući Njuejdz pokretu većina stanovništa Zapada naučila je ponešto o meditaciji, koja je mnogima pomogla. Razvila se i transcedentalna meditacija koja svoj koren ima u vedskoj tradiciji, potom vođene vizualizacije i slične izuzetno moćne meditativne tehnike i metode kontrole uma. Sve ove, danas klasifikovane kao „Majndfulnes“ tehnike meditacije su klinički ispitane, čime je dokazana njihova vrednost i realna delotvornost. Interesantno je da je broj naučnih ispitivanja sa samo jednog u periodu od 1995-1997, danas skočio na preko 500 naučnih radova, ako ne i više. Studije su pokazale koristi za niz fizičkih i mentalnih stanja, uključujući sindrom iritabilnih creva, fibromialgije, psorijaze, anksioznosti, raznih fobija, te uticaja na promenu naučenih, pogrešnih obrazaca ponašanja, navika, pa i karaktera.

NATAŠA: Kakva znanja, kompetencije i zvanja (diplome) su potrebni da bi se neko
bavio TPP? I da li je TPP prihvaćena u naučnim krugovima u Srbiji i u
ostatku svetu?

MAJA: U svim priznatim školama transpersonalne psihologije u svetu, traži se prethodno stečena
diploma psihologa, lekara ili diploma nekog od fakulteta humanističkih nauka. Naravno, uvek
postoje izuzeci, ali u tom slučaju najčešće se traži kvalifikacioni ispit iz opšte psihologije.
Transpersonalna psihologija je ranije često bila osporavana od strane naučnih zajednica,
međutim u poslednjih desetak godina situacija se drastično menja, jer je urađen veliki broj
naučnih studija, pre svega iz oblasti psihotropske terapije, uticaja izmenjenih stanja svesti na
lečenje raznih vidova psihopatologije, kao i „majndfulnesa“ koji je u poslednjih par godina
postao dosta popularan vid terapijskog pristupa. Sve spomenuto su alatke ili sastavni delovi
transpersonalne psihologije, tačnije psihoterapije. Tako je transpersonalna psihologija
akreditovana, odnosno zvanično priznata, u većini država u Evropi i Latinskoj Americi,
potom priznata je u SAD-u, Kanadi, delovima Kine, dok je u Indiji moguće slušati kurs
transpersonalne i tradicionalne indijske psihoterapije u okviru akreditovanih postdiplomskih
studija. U Srbiji, transpersonalna psihologija još uvek nije zvanično priznata. Mislim da je
tako, jer je Srbija dosta zatvorena sredina za sve metode koje mogu dovesti do
transpersonalnih – duhovnih- iskustava, a koje nisu proistekle isključivo iz hrišćanstva. Sa
druge strane o njoj su govorili, a i praktikovali je najistaknutiji psihijatri i psiholozi Srbije,
među kojim i čuveni dr Vladeta Jerotić.